bojanke
10-28-2007, 07:14 PM
Prof. dr. sc. Ellen Winner, Odeljenje za psihologiju, Boston koledž, SAD
Talentovana, nadarena, kreativna, genijalna - deca s takvim obeležima uvek su nas intrigirala, pobuđujući očaranost i strahopoštovanje, jednako kao i zastrašenost i zavist. Strahovalo se da su nadarena deca opsednuta jer premlada znaju i razumeju previše stvari. Kao i retardirane dece, ljudi su se plašili nadarene dece kao čudaka, ekscentrika i nakaza. Odbacivalo ih se kao glupane. Njihovim se roditeljima prigovaralo da su preambiciozni fanatici koji žive u postignućima svoje dece, istovremeno ih lišavajući prava na normalno detinjstvo. Naše škole često odbijaju izmeniti nastavni plan radi takvih "ekstremnih" slučajeva zahtevajući da se oni prilagode postojećim školskim programima. Kad se roditelji zbog toga uzrujaju, na njih se počinje gledati kao na ljude koji su posve izgubili orijentaciju, te kao na ljude koji ne shvataju koliko su srećni što imaju dete s velikim, a ne malim sposobnostima.
Nastrani ljudi - bez obzira poseduju li netipičnu osobinu, inteligenciju, ili oboje, uvek su privlačili pažnju psihologa, posebno ako njihova nastranost obuhvata negativne osobine ili ozbiljno ograničene sposobnosti. Mnogo više znamo o psihopatološkim stranama ličnosti nego o idealnim osobinama kao što su saosećanje, moralna hrabrost ili sposobnost vođstva. Slično usredsređivanje na manjkavosti može se primetiti u psihološkom proučavanju spoznaje. Iako renomirani časopisi iz razvojne psihologije štampaju članke o retardiranosti, retko štampaju studije o nadarenostiosti. Takvi se članci prosleđuju manje prestižnim časopisima koji su se specijalizovali za nadarenost. Takvo je stanje odraz pogrešne pretpostavke prema kojoj nam nadarenost ne može ništa reći o tipičnosti. Verujem da takvo stanje dugujemo i činjenici da se na retardiranost, kao i na psihopatologiju, dosad gledalo kao na problem koji je potrebno rešiti, a velike su se sposobnosti smatrale privilegijima, a ne problemima. Iako je proučavanje nadarenosti otrgnuto iz glavnog toka psihologije, uveliko je napredovalo od svojih početaka u dvadesetim godinama na Univerzitetu Stanford. Tamo je psiholog Lewis Terman, koji je podstakao psihološko istraživanje nadarenih, započeo masovno longitudinalno proučavanje više od hiljadu petsto dece s visokim koeficijentom inteligencije, a to se proučavanje nastavilo sve do danas. Uprkos tome, obilujemo mitovima i zabludama o prirodi nadarenosti, možda zato što je proučavanje nadarenosti osetljiva, politički nabijena tema, često obeležena kao elitistička i pogrešno usmerena.
Ovde nudim kritički osvrt na neke mitove koji su se razvili o nadarenosti, a koji su zamračivali naše razumevanje. Najpre želim pojasniti da izraz nadarenost (darovitost) koristim za opisivanje dece s tri netipična obeležja:
1. Prevremena razvijenost. Nadarena deca razviju se pre vremena. Prve korake u svladavanju nekog područja preduzimaju ranije nego što je to uobičajeno. Jednako tako, u tom području napreduju brže od prosečne dece jer u njemu lako uče. Izraz područje odnosi se na organizovana područja znanja kao što su jezici, matematika, muzika, likovna umetnost, šah, bridž, balet, gimnastika, tenis ili klizanje.
2. Insistiranje da sviraju po svom. Nadarena deca, osim što uče brže od prosečne ili čak bistre dece, uče drugačije i s obzirom na kvalitet. Ona sviraju po svom: od odraslih traže minimum pomoći i mentorstva pri svladavanju područja u kojima su aktivna jer uglavnom uče samostalno. Otkrića do kojih dođu uzbudljiva su i motivaciona, a svako takvo otkriće odvodi nadarenoo dete korak napred. Ova deca često samostalno stvaraju pravila unutar same aktivnosti i stvaraju nove, neobične načine rešavanja problema. To znači da su nadarena deca prema definiciji kreativna, ali ja želim jasno istaći razliku između kreativnosti s malim k i velikim K. Nadarena deca obično su kreativna u gore spomenutom smislu: ona dolaze do samostalnih otkrića i rešavaju probleme na nove i neobične načine, ali ona ne mogu biti kreativna s velikim K jer pod tim podrazumevam transformisanje područja aktivnosti na način na koji je Jackson Pollackovo odbacivanje kčetkice transformisalo slikarstvo ili na način na koji je 12 tonova u muzici transformisalo muziku. Samo se odrasli koji su najmanje deset godina radili na svladavanju određenog područja mogu nadati da će ga zauvek promeniti.
3. Žar za savladavanjem. Nadarena deca istinski su motivisana da shvate smisao područja u kojem pokazuju znakove prevremene razvijenosti. Izražavaju intenzivan i opsesivan interes, sposobnost oštrog fokusiranja i ono što ja nazivam žarom za savladavanjem. Kad su zaokupljena učenjem u području u kojem su aktivna, proživljavaju stanja "tečnosti" - optimalna stanja pri kojima se potpuno udubljuju i izgube osećaj za spoljašnji svet. Srećna kombinacija opsesivnog interesa za jedno područje zajedno sa sposobnošću lakog učenja u tom području dovodi do visokih postignuća. Na ta se tri načina nadarena deca kvalitativno razlikuju od prosečne dece koja su vredna i motivisana za marljiv rad. Moguće je da deca koja su žustra, bistra i znatiželjna ulažu mnoge časove rada pokušavajući savladati veštine u određenom području. Njihovi ih roditelji mogu upisati na časove šaha i svakodnevno s njima igrati šah, sa četiri godine mogu ih upisati na časove violine ili na subotnje edukativne vežbe. Deca koja imaju takve roditelje koji požrtvovno pomažu svom potomstvu razviti najveće potencijale, gotovo nas uvek impresioniraju količinom svojih dostignuća. Osim toga, njihovi nam primeri pokazuju da su naša očekivanja u odnosu na dečja dostignuća sramotno mala i čista su suprotnost očekivanjima koja postoje u drugim kulturama, na primer u Japanu. Ipak, takva deca nisu tema ove knjige. Ona se ne razvijaju posebno rano i tempo kojim uče nije posebno brz. Kako bi napredovala, potrebno im je opsežno mentorstvo odraslih - pouka, podrška i podsticanje. Ona ne dolaze do samostalnih otkrića u određenom području i ne izražavaju istinski žar za savladavanjem koji se pojavljuje kod nadarene dece. Štaviše, ona obično ne stignu na nivo do kojih nadarena deca stižu, kako se čini, bez imalo napora. Ne bismo mogli zameniti dete koje je vežbalo kod Suzukija s violinskim genijem poput Midori, ili dete koje je naučilo marljivo i delotvorno rešavati zadatke iz matematike s matematičkim genijem poput Norberta Wienera. To nas dovodi do teme deteta genija. Dete genij samo je ekstremnija verzija nadarenog deteta, deteta koje je toliko nadareno da pojedine aktivnosti obavlja na stepenu odrasle osobe. Kad koristim izraz nadareno, mislim na svu nadarenu decu, pa i onu koju nazivamo genijima, a kad koristim izraz genij, to se odnosi samo na najekstremnije slučajeve. Usredsredila sam se na nadarenost u dva akademska područja - jezik i matematika - i dva umetnička područja - likovna umetnost i muzika.
Nadarenost u detinjstvu najčešće se primećuje i proučava upravo u ova četiri područja. Ta su područja deci privlačna, pa je i to jedan od razloga što se nadarena deca mogu pronaći upravo u tim aktivnostima. Drugi je razlog što u tim područjima vladaju pravila i strogo određene strukture koje omogućavaju pretraživanje istaknutih pravilnosti. Suprotno od područja kao što su pravo ili medicina, ova područja ne zahtevaju ogromno usvajanje znanja i mogu se savladati čim se počne razumevati prilično malobrojan skup formalnih principa. Što je područje aktivnosti formalnije i u većoj meri vođeno pravilima, verovatnije je da će ga nadarena deca pokoriti. Matematika i klasična muzika, u kojima je jasno šta se treba savladati i kako se može prepoznati raznovrsnost, tipični su primeri. I u jeziku postoje strogo određene strukture; ako pod tim podrazumevamo savladavanje usmenog jezika i čitanja, u ovim područjima često se otkrivaju deca koja su lingvistički nadarena na ove načine. Za razliku od toga, u kreativnom pisanju ne postoje tako strogo određene strukture, pa ređe nailazimo na lingvistički nadarenu decu koja su na naprednom stepenu pisanja nego na decu koja su na naprednom stepenu čitanja. Likovna umetnost strukturisana je još neformalnije. Ipak, sistemi crtanja vođeni su strogo određenim pravilima pa se i tu pronalaze nadarena deca - umetnici - u savladavanju realističnog crtanja (na Zapadu) ili aluzionističkog, šematskog crtanja (u Aziji). Nadarena deca se ponekad mogu pronaći i u području biologije, području koje je lako dostupno deci. Charles Darwin, Jean Piaget i Edward O. Wilson kao deca su pokazali izuzetnu sposobnost za pravljenje suptilnih diskriminacija u prirodnom svetu. Nadarenu decu retko ćemo naći u širim područjima, kao što su vođenje ljudi, međuljudsko razumevanje ili samosvesti. To ipak ne znači da ona tamo ne postoje; samo ne znamo kako ih naći. Jednako tako, decu koja pokazuju izuzetnu saosećajnost, moralnost ili hrabrost ne svrstavamo među nadarenu, nego radije među decu koja imaju izrazito pozitivan karakter. To je ipak kulturološka odlika. Stanovnici mesta Pueblo u Novom Meksiku nemaju reč za "nadarenost", ali imaju izraze za izvesne posebne sposobnosti koje smatraju dragocenima - one koje bi psiholozi mogli nazvati primerima nadarenosti - kao što su jezička sposobnost, posedovanje obilnog kulturološkog znanja te sposobnost stvaranja vlastitim rukama. Četvrto područje koje smatraju dragocenim je ono u kojem mi obično ne prepoznajemo posebne sposobnosti - humanističko područje saosjećanja, samopožrtvovnosti i saučešća. Verovanje stanovnika Puebla da se posebne sposobnosti ne bi trebale koristiti kao temelj za uzdizanje jedne osobe nad drugima takođe se razlikuje od zapadnjačkog, uglavnom individualističkog pristupa nadarenosti. Stanovnicima mesta Pueblo poseban je dar značajan samo ako se koristi na način koji doprinosi dobrobiti zajednice. Još je izrazitiji protivindividualistički Konfučijev stav prema kojem svi mogu biti osposobljeni, a razlike u sposobnostima reflektuju samo napor i moralnu obvezu, ne nikakve posebne talente. (...)"
Primer globalno nadarenog deteta - David
Davidova prevremena razvijenost najpre se počela primećivati na jezičkom području. S osam meseci pokazivao je odlično razumevanje jezika, a to je otprilike godinu dana pre uobičajenog roka. Mogao je razumeti jednostavna pitanja, poput "Gde je tata?" (odgovorio bi upiranjem prsta), ne direktna pitanja poput "Možeš li otići po to?" pa direktne naredbe poput "Dođi ovamo" ili "Nagni se". S osam je meseci takođe izgovorio svoju prvu reč (većini dece to se dogodi s 12 meseci), i gotovo odmah nakon što je progovorio počeo je slagati rečenice od dve reči (podvig koji se obično postiže s otprilike osamnaest meseci). Do petnaestog meseca, kad deca obično tek progovaraju, njegov je govorni rečnik sadržao oko dve stotine reči. Od osamnaestog meseca Davidov se jezik razvijao tako naglo da je njegova majka morala prestati zapisivati rečenice koje je izgovarao. Ipak je zabeležila ono što je izgovorio u nedelji u kojoj je napunio dve godine, kad je precizno izjavio: "Video sam kako pravi rovokopač iskopava pravu zemlju i baca je u kamion za otpad, i zamislio sam rovokopača, i seo sam u njega i povukao ručke". To je uzrast u kojoj je tipično dete tek savladalo "Ćao, tata", ili "Ne ići". Mnogi roditelji dece kao što je David kažu da njihova deca s jedne reči gotovo smesta pređu na celovite rečenice.
S pet godina David je počeo pokazivati interes za jezik kao sastav. Deca obično pokazuju određenu sposobnost razmišljanja o jeziku kao o predmetu, umesto da se njime jednostavno služe, već u uzrastu od dve godine. Međutim, oblik koji poprima takva svesnost obično je nerazvijen. Naprimer, ako nešto kažu neispravno, odmah će se ispraviti ponavljanjem rečenice, pokazujući tako određenu svesnost gramatičkih pravila. Ali kad je David poželeo učiti druge jezike, njegova je svesnost o jeziku poprimila ozbiljniji oblik. Kad mu je bilo pet godina, zamolio je majku da mu iz biblioteke donese knjige iz francuskog, španskog i znakovnog jezika. Pohlepno je proučavao te knjige te savladao pojedine reči i znakove. Takođe je počeo izmišljati vlastite jezike (govorni i znakovni) te je pisao šifrovana slova tražeći majku da ih dešifruje (otkrio joj je ključ).
David je odmalena bio fasciniran slovima. Imao je dvadeset i jedan mesec kad je od dve pravougaone pločice oblikovao slovo X i zatim ga nazvao X. S malo više od dve i po godine, izjavio je da reč cheers (uzdravlje) počinje slovom G. Kada su mu rekli da je u krivu, izjavio je da počinje slovom J. Takođe je izjavio da reči daddy i dive (tata i roniti) počinju slovom D. Sa tri godine je obožavao igrati abecednu igru u kojoj je svaki igrač morao izmisliti reči koje počinju suglasnicima, abecednim redom. Za igranje ove igre osoba mora biti sposobna razmišljati o vezama između glasova i slova. Kada je David naučio sva slova, počeo je čitati. Deca obično počinju čitati tako što prepoznaju vizualni uzorak cele štampane reči i povezuju ga s njegovim glasovnim uzorkom koji su čuli kad bi ga izgovarali odrasli. Posle, obično temeljem izrazitih uputstava, savladaju se fonetska pravila, spajajući svako pojedino slovo s odgovarajućim glasom i uspevaju slovkati reči koje nikad pre nisu videli. David je, međutim, od samog početka čitao fonetski. U trećoj je godini prvi put pročitao reč, Argo, koju je ugledao na boci tečnog sapuna. Niko mu nikad nije pročitao tu reč pa je jedini način na koji ju je zaista mogao pročitati bio glasovno čitanje u skladu s fonetskim pravilima. Nakon što ju je pročitao, upitao je šta ona znači. Davida je tada počelo snažno privlačiti čitanje. U tu je svrhu formulisao vlastiti program, a u sprovođenju tog programa zatražio je majčinu pomoć, ali ona gotovo da mu i nije trebala. Jednog je dana pred majku doneo svoju omiljenu knjigu i zatražio je da mu je glasno čita i da tokom čitanja pokazuje prstom na reči koje čita. Dok je ona čitala i pokazivala prstom, on je pažljivo posmatrao reči. Zatim je ponovno uzeo knjigu i ovaj put je on pokazivao prstom na pročitane reči. Celu nedelju je tražio da mu se čita ista knjiga na isti način, i to po nekoliko puta na dan. Druge nedelje je ponovio isti postupak s novom knjigom. Nakon te dve nedelje, trogodišnji David je odložio zapamćene knjige na stranu i počeo uzimati jednu knjigu za drugom, čitajući svaku od njih glasno pred svojom majkom. Kad ne bi znao neku reč, čitao bi je glas po glas, a u onim retkim slučajevima u kojima ne bi uspeo, došao bi do majke i islovkao reč naglas. To je trajalo još dve nedelje. Nakon toga David je čitao u sebi, samostalno, brzo i proždrljivo. Preuranjeno i proždrljivo čitanje koje počinje pre predškolskog uzrasta jedno je od obeležja koje se najčešće primećuje kod dece koja su nadarena.
U biografijama dece genija često piše da su ona sama sebe učila čitati. Pojedini su naućnici osporavali tu tvrdnju, insistirajući na tome da ni jedno dete ne može naučiti čitati bez velike pomoći. Međutim, pomoć koju je primao David trajala je samo dve nedelje. Štaviše, nije primao nikakve fonetske instrukcije. Njegova majka je jednostavno spajala štampane reči s njihovim glasovnim uzorcima, a iz tog spajanja David je izvodio fonetska pravila. Većina dece i po nekoliko godina pre nego što nauče tečno čitati svakodnevno primaju učenje iz čitanja. Druga izrazita razlika bila je ta da Davidu dvonedeljne instrukcije nije nametnula njegova majka. Ovo je bio izraziti slučaj u kojem učenje nije inicirao učitelj, nego ga je iniciralo i energično sprovodilo sâmo dete. Deca poput Davida koja traže da ih se nauči čitati učine tako nešto zahvaljujući tome što osete da je to nešto što oni mogu učiniti s lakoćom.
Deca koja ne nauče čitati sve dok to ne moraju učiniti u školi, najčešće imaju utisak da će štampane črčkarije na stranici knjige biti jako teško dešifrovati. Glenn Doman, osnivač Instituta za razvoj ljudskog potencijala (Institute for the Achivement of Human Potential), dokazao je da uz upotrebu demonstrativnih kartica deca mogu naučiti rano čitati, ako se kartice počnu koristiti u vrlo ranom detinjstvu. Međutim, deca koja su naučila čitati na takav način primala su intenzivnu obuku, a deca poput Davida ne trebaju gotovo nikakvu. Čim je počeo samostalno čitati, David se više nije zadovoljavao čitanjem jedne po jedne knjige. Poput odraslih stvaralaca koji se istovremeno uključuju u nekoliko različitih projekata, David bi uronio u nekoliko različitih knjiga u isto vreme. Kada je navršio tri i po godine, u biblioteci su posebno za njega odobrili veći broj knjiga koje je mogao nositi kući, kako ga majka ne bi morala voditi u biblioteku svaki dan. Pre nego što je krenuo u vrtić, s pet godina, David je čitao knjige koje su bile na nivou šestog razreda osnovne škole. Kada je čitao beletristiku primerenu stepenu njegova razvoja, radnja se obično vrtela oko dece koja su bila znatno starija od njega. Budući da mu je bilo teško zamisliti se u avanturama dece toliko udaljene od njegove utrasne grupe, strastveno se okrenuo informativnim i stručnim knjigama. Od četvrte godine obično je progonio određenu temu po nekoliko nedelja, a ponekad i meseci.
Najviše je voleo čitati naučne knjige i biografije. Jedana od omiljenih bila mu je biografija Wilbura i Orvilla Wrigta, kojeg je pročitao upravo kad je navršio pet godina. No, nije se zadovoljio tom jednom biografijom, pa je pročitao tri različite biografije braće Wright, sve dok nije odlučio da je o njima saznao dosta. Ovakva upornost tipična je za takvu decu. Tražio je knjige o načinu delovanja vulkana, o razlikama između oluje i tornada, te o razlozima zbog kojih telo proizvodi slinu. "Gutao" je svoj atlas barem jednom dnevno, a pritom nije samo čitao reči, nego je i sledio tragove teritorijalnih granica, puteva i reka. Počeo je čitati i grafikone u atlasu. U četvrtoj godini, nakon što je u biblioteci od korica do korica pročitao nekoliko svezaka Childcraft Encyclopedia, najveća mu je želja bila da za rođendan dobije enciklopediju. Ne iznenađuje da je do sedme godine posedovao ogromno skladište informacija, što je i tipično za decu koja su rano razvila verbalne sposobnosti. Naprimer, s pet godina briljirao je u igri Zanimljive geografije, u kojoj se treba setiti naziva mesta koja počinju slovom koje je bilo zadnje u reči koju je izrekao drugi igrač. Da bi se igrala ova igra, moraju se znati imena mnogih gradova, manjih mesta, država, reka i planina, a treba znati i kako se imena pišu (ili u najmanju ruku kojim slovom počinju i završavaju). Deca koja mnogo čitaju upijaju iz knjiga mnogo znanja o svetu.
David je isto tako rano počeo pisati. Negde pre svog trećeg rođendana zamolio je da mu se pomogne napisati prvo slovo, A. Samo pola godine kasnije napisao je vlastito pismo Dedu Mrazu, samostalno pišući reči. Pomoć je zatražio jedino pri pisanju reči bring i thank (donesi i hvala) jer je shvatio da još ne zna kako treba pisati nazalne glasove. Sa četiri je godine počeo redovno pisati pisma prijateljima i članovima porodice. Takođe je počeo rešavati jednostavne ukrštenice. S pet godina pisao je pripovetke i raznorazne izveštaje o prirodi. A budući da su mu misli bile brže od rukopisa i jer je s lakoćom samostalno naučio tipkati tekst na računaru (uz pomoć priručnika koji je bio pisan za odrasle), većinu je svojih dela pisao na računaru. Njegov je rukopis ostao trajni problem tokom cele osnovne škole.
David je iskazao interes za brojeve jednako rano kao i za slova. S petnaest je meseci mogao brojati do deset. Do treće godine shvatio je da 0 znači ništa; do četvrte fascinirao ga je koncept beskonačnosti. Sa četiri je godine glatko baratao brojevima u sebi, zbrajajući ih i oduzimajući te ih razvrstavajući u parne i neparne. Često je tražio podsticaj tražeći od roditelja da mu zadaju zadatke sa zbrajanjem i oduzimanjem kako bi ih on rešavao u svojoj glavi. Mogao je mentalno zbrajati dvocifrene brojeve, ako nije bilo prenošenja dalje. Zato što je matematičke probleme obično rešavao u glavi, ispočetka je u školi imao teškoće kad bi mu učitelj naložio da zadatke ispiše na papir i koristi standardne simbole kao što su plus i minus. Pre nego što je krenuo u vrtić takođe je mogao brojiti do 100 po 2, 3, 4, 5, 10 i 20. Po njegovoj tvrdnji da se broj 97 sastoji od devet desetina i sedam jedinica jasno se videlo da razume pojam osnovne vrednosti. Izjavio je da su 4 četvrtine u dolaru jednake četirima 15-minutnim vremenskim segmentima u jednom času, i da ako se celina sastoji od četiri dela, ta četiri dela nazivaju se četvrtinama. Isto je tako primetio da ako 10 delova sačinjavaju jednu celinu, oni se nazivaju desetinama i da prema tome 100 posto mora značiti 100 delova u celini. Činilo se da David razume stvari o brojevima kojima ga nikad nisu učili, poput pojma nule ili značenja postotka. On bi jednostavno pogledao brojeve i znao odgovore. Nije iznenađujuće što neki roditelji ovakve dece počnu verovati da njihova deca imaju nadprirodne moći.
Sva su deca znatiželjna i sva postavljaju pitanja koja zabavljaju i zadivljuju odrasle, ali je Davidova intelektualna znatiželja imala još jednu žicu: upornost. Kad je želeo nešto znati, ne bi se smirio dok ne bi dobio zadovoljavajući odgovor. Naprimer, sa četrnaest meseci, kad mu je majka objasnila da je glasan zvuk koji je dopirao spolja zvuk motorne testere, insistirao je da izađe napolje kako bi je video. Dva je sata ponavljao: "Gledati testeru, testeru gledati", dok se majka konačno nije predala, stavila ga u automobil i odvezla ga da vidi testeru. S dve i po, upitao je majku na koji način funkcioniše igračka. Ostao je nezadovoljan njenim odgovorom sve dok nije napravila konstrukciju i demonstrirala način na koji radi ta igračka. Nije ga zadovoljio ni majčin odgovor na pitanje odakle dolazi vetar. Zadovoljio se tek nakon što su otišli u biblioteku, uzeli knjigu na tu temu i čitali je zajedno iznova i iznova. Davidov žar za znanjem tipičan je za svu nadarenu decu, iako ono što znaju i žele raditi zavisi od područja u kojem su nadarena. U vrlo je ranom uzrastu David počeo teoretisati o načinu na koji funkcionišu stvari. U četvrtoj je godini utvrdio postojanje mišića sfinktera, proglasio ih je "vratima" i objasnio kako oni funkcionišu i kako ih um kontroliše. Sa četiri je godine odlučio postati naučnik.
Kad bih morala doneti uopšteni zaključak o Davidu, rekla bih da je u temelju njegovog celokupnog ponašanja bila želja da svoje okruženje učini stimulativnim. To je objašnjenje za njegova uporna pitanja, smišljanje matematičkih zadataka, naučno teoretisanje i pohlepno čitanje. Roditelji ga nisu gurali u rano informisanje. Zapravo je on bio taj koji se gurao, zbog potrebe za odgovorima na svoja pitanja.
Odlomak iz knjige "Gifted Children" Prof. dr. sc. Ellen Winner
Talentovana, nadarena, kreativna, genijalna - deca s takvim obeležima uvek su nas intrigirala, pobuđujući očaranost i strahopoštovanje, jednako kao i zastrašenost i zavist. Strahovalo se da su nadarena deca opsednuta jer premlada znaju i razumeju previše stvari. Kao i retardirane dece, ljudi su se plašili nadarene dece kao čudaka, ekscentrika i nakaza. Odbacivalo ih se kao glupane. Njihovim se roditeljima prigovaralo da su preambiciozni fanatici koji žive u postignućima svoje dece, istovremeno ih lišavajući prava na normalno detinjstvo. Naše škole često odbijaju izmeniti nastavni plan radi takvih "ekstremnih" slučajeva zahtevajući da se oni prilagode postojećim školskim programima. Kad se roditelji zbog toga uzrujaju, na njih se počinje gledati kao na ljude koji su posve izgubili orijentaciju, te kao na ljude koji ne shvataju koliko su srećni što imaju dete s velikim, a ne malim sposobnostima.
Nastrani ljudi - bez obzira poseduju li netipičnu osobinu, inteligenciju, ili oboje, uvek su privlačili pažnju psihologa, posebno ako njihova nastranost obuhvata negativne osobine ili ozbiljno ograničene sposobnosti. Mnogo više znamo o psihopatološkim stranama ličnosti nego o idealnim osobinama kao što su saosećanje, moralna hrabrost ili sposobnost vođstva. Slično usredsređivanje na manjkavosti može se primetiti u psihološkom proučavanju spoznaje. Iako renomirani časopisi iz razvojne psihologije štampaju članke o retardiranosti, retko štampaju studije o nadarenostiosti. Takvi se članci prosleđuju manje prestižnim časopisima koji su se specijalizovali za nadarenost. Takvo je stanje odraz pogrešne pretpostavke prema kojoj nam nadarenost ne može ništa reći o tipičnosti. Verujem da takvo stanje dugujemo i činjenici da se na retardiranost, kao i na psihopatologiju, dosad gledalo kao na problem koji je potrebno rešiti, a velike su se sposobnosti smatrale privilegijima, a ne problemima. Iako je proučavanje nadarenosti otrgnuto iz glavnog toka psihologije, uveliko je napredovalo od svojih početaka u dvadesetim godinama na Univerzitetu Stanford. Tamo je psiholog Lewis Terman, koji je podstakao psihološko istraživanje nadarenih, započeo masovno longitudinalno proučavanje više od hiljadu petsto dece s visokim koeficijentom inteligencije, a to se proučavanje nastavilo sve do danas. Uprkos tome, obilujemo mitovima i zabludama o prirodi nadarenosti, možda zato što je proučavanje nadarenosti osetljiva, politički nabijena tema, često obeležena kao elitistička i pogrešno usmerena.
Ovde nudim kritički osvrt na neke mitove koji su se razvili o nadarenosti, a koji su zamračivali naše razumevanje. Najpre želim pojasniti da izraz nadarenost (darovitost) koristim za opisivanje dece s tri netipična obeležja:
1. Prevremena razvijenost. Nadarena deca razviju se pre vremena. Prve korake u svladavanju nekog područja preduzimaju ranije nego što je to uobičajeno. Jednako tako, u tom području napreduju brže od prosečne dece jer u njemu lako uče. Izraz područje odnosi se na organizovana područja znanja kao što su jezici, matematika, muzika, likovna umetnost, šah, bridž, balet, gimnastika, tenis ili klizanje.
2. Insistiranje da sviraju po svom. Nadarena deca, osim što uče brže od prosečne ili čak bistre dece, uče drugačije i s obzirom na kvalitet. Ona sviraju po svom: od odraslih traže minimum pomoći i mentorstva pri svladavanju područja u kojima su aktivna jer uglavnom uče samostalno. Otkrića do kojih dođu uzbudljiva su i motivaciona, a svako takvo otkriće odvodi nadarenoo dete korak napred. Ova deca često samostalno stvaraju pravila unutar same aktivnosti i stvaraju nove, neobične načine rešavanja problema. To znači da su nadarena deca prema definiciji kreativna, ali ja želim jasno istaći razliku između kreativnosti s malim k i velikim K. Nadarena deca obično su kreativna u gore spomenutom smislu: ona dolaze do samostalnih otkrića i rešavaju probleme na nove i neobične načine, ali ona ne mogu biti kreativna s velikim K jer pod tim podrazumevam transformisanje područja aktivnosti na način na koji je Jackson Pollackovo odbacivanje kčetkice transformisalo slikarstvo ili na način na koji je 12 tonova u muzici transformisalo muziku. Samo se odrasli koji su najmanje deset godina radili na svladavanju određenog područja mogu nadati da će ga zauvek promeniti.
3. Žar za savladavanjem. Nadarena deca istinski su motivisana da shvate smisao područja u kojem pokazuju znakove prevremene razvijenosti. Izražavaju intenzivan i opsesivan interes, sposobnost oštrog fokusiranja i ono što ja nazivam žarom za savladavanjem. Kad su zaokupljena učenjem u području u kojem su aktivna, proživljavaju stanja "tečnosti" - optimalna stanja pri kojima se potpuno udubljuju i izgube osećaj za spoljašnji svet. Srećna kombinacija opsesivnog interesa za jedno područje zajedno sa sposobnošću lakog učenja u tom području dovodi do visokih postignuća. Na ta se tri načina nadarena deca kvalitativno razlikuju od prosečne dece koja su vredna i motivisana za marljiv rad. Moguće je da deca koja su žustra, bistra i znatiželjna ulažu mnoge časove rada pokušavajući savladati veštine u određenom području. Njihovi ih roditelji mogu upisati na časove šaha i svakodnevno s njima igrati šah, sa četiri godine mogu ih upisati na časove violine ili na subotnje edukativne vežbe. Deca koja imaju takve roditelje koji požrtvovno pomažu svom potomstvu razviti najveće potencijale, gotovo nas uvek impresioniraju količinom svojih dostignuća. Osim toga, njihovi nam primeri pokazuju da su naša očekivanja u odnosu na dečja dostignuća sramotno mala i čista su suprotnost očekivanjima koja postoje u drugim kulturama, na primer u Japanu. Ipak, takva deca nisu tema ove knjige. Ona se ne razvijaju posebno rano i tempo kojim uče nije posebno brz. Kako bi napredovala, potrebno im je opsežno mentorstvo odraslih - pouka, podrška i podsticanje. Ona ne dolaze do samostalnih otkrića u određenom području i ne izražavaju istinski žar za savladavanjem koji se pojavljuje kod nadarene dece. Štaviše, ona obično ne stignu na nivo do kojih nadarena deca stižu, kako se čini, bez imalo napora. Ne bismo mogli zameniti dete koje je vežbalo kod Suzukija s violinskim genijem poput Midori, ili dete koje je naučilo marljivo i delotvorno rešavati zadatke iz matematike s matematičkim genijem poput Norberta Wienera. To nas dovodi do teme deteta genija. Dete genij samo je ekstremnija verzija nadarenog deteta, deteta koje je toliko nadareno da pojedine aktivnosti obavlja na stepenu odrasle osobe. Kad koristim izraz nadareno, mislim na svu nadarenu decu, pa i onu koju nazivamo genijima, a kad koristim izraz genij, to se odnosi samo na najekstremnije slučajeve. Usredsredila sam se na nadarenost u dva akademska područja - jezik i matematika - i dva umetnička područja - likovna umetnost i muzika.
Nadarenost u detinjstvu najčešće se primećuje i proučava upravo u ova četiri područja. Ta su područja deci privlačna, pa je i to jedan od razloga što se nadarena deca mogu pronaći upravo u tim aktivnostima. Drugi je razlog što u tim područjima vladaju pravila i strogo određene strukture koje omogućavaju pretraživanje istaknutih pravilnosti. Suprotno od područja kao što su pravo ili medicina, ova područja ne zahtevaju ogromno usvajanje znanja i mogu se savladati čim se počne razumevati prilično malobrojan skup formalnih principa. Što je područje aktivnosti formalnije i u većoj meri vođeno pravilima, verovatnije je da će ga nadarena deca pokoriti. Matematika i klasična muzika, u kojima je jasno šta se treba savladati i kako se može prepoznati raznovrsnost, tipični su primeri. I u jeziku postoje strogo određene strukture; ako pod tim podrazumevamo savladavanje usmenog jezika i čitanja, u ovim područjima često se otkrivaju deca koja su lingvistički nadarena na ove načine. Za razliku od toga, u kreativnom pisanju ne postoje tako strogo određene strukture, pa ređe nailazimo na lingvistički nadarenu decu koja su na naprednom stepenu pisanja nego na decu koja su na naprednom stepenu čitanja. Likovna umetnost strukturisana je još neformalnije. Ipak, sistemi crtanja vođeni su strogo određenim pravilima pa se i tu pronalaze nadarena deca - umetnici - u savladavanju realističnog crtanja (na Zapadu) ili aluzionističkog, šematskog crtanja (u Aziji). Nadarena deca se ponekad mogu pronaći i u području biologije, području koje je lako dostupno deci. Charles Darwin, Jean Piaget i Edward O. Wilson kao deca su pokazali izuzetnu sposobnost za pravljenje suptilnih diskriminacija u prirodnom svetu. Nadarenu decu retko ćemo naći u širim područjima, kao što su vođenje ljudi, međuljudsko razumevanje ili samosvesti. To ipak ne znači da ona tamo ne postoje; samo ne znamo kako ih naći. Jednako tako, decu koja pokazuju izuzetnu saosećajnost, moralnost ili hrabrost ne svrstavamo među nadarenu, nego radije među decu koja imaju izrazito pozitivan karakter. To je ipak kulturološka odlika. Stanovnici mesta Pueblo u Novom Meksiku nemaju reč za "nadarenost", ali imaju izraze za izvesne posebne sposobnosti koje smatraju dragocenima - one koje bi psiholozi mogli nazvati primerima nadarenosti - kao što su jezička sposobnost, posedovanje obilnog kulturološkog znanja te sposobnost stvaranja vlastitim rukama. Četvrto područje koje smatraju dragocenim je ono u kojem mi obično ne prepoznajemo posebne sposobnosti - humanističko područje saosjećanja, samopožrtvovnosti i saučešća. Verovanje stanovnika Puebla da se posebne sposobnosti ne bi trebale koristiti kao temelj za uzdizanje jedne osobe nad drugima takođe se razlikuje od zapadnjačkog, uglavnom individualističkog pristupa nadarenosti. Stanovnicima mesta Pueblo poseban je dar značajan samo ako se koristi na način koji doprinosi dobrobiti zajednice. Još je izrazitiji protivindividualistički Konfučijev stav prema kojem svi mogu biti osposobljeni, a razlike u sposobnostima reflektuju samo napor i moralnu obvezu, ne nikakve posebne talente. (...)"
Primer globalno nadarenog deteta - David
Davidova prevremena razvijenost najpre se počela primećivati na jezičkom području. S osam meseci pokazivao je odlično razumevanje jezika, a to je otprilike godinu dana pre uobičajenog roka. Mogao je razumeti jednostavna pitanja, poput "Gde je tata?" (odgovorio bi upiranjem prsta), ne direktna pitanja poput "Možeš li otići po to?" pa direktne naredbe poput "Dođi ovamo" ili "Nagni se". S osam je meseci takođe izgovorio svoju prvu reč (većini dece to se dogodi s 12 meseci), i gotovo odmah nakon što je progovorio počeo je slagati rečenice od dve reči (podvig koji se obično postiže s otprilike osamnaest meseci). Do petnaestog meseca, kad deca obično tek progovaraju, njegov je govorni rečnik sadržao oko dve stotine reči. Od osamnaestog meseca Davidov se jezik razvijao tako naglo da je njegova majka morala prestati zapisivati rečenice koje je izgovarao. Ipak je zabeležila ono što je izgovorio u nedelji u kojoj je napunio dve godine, kad je precizno izjavio: "Video sam kako pravi rovokopač iskopava pravu zemlju i baca je u kamion za otpad, i zamislio sam rovokopača, i seo sam u njega i povukao ručke". To je uzrast u kojoj je tipično dete tek savladalo "Ćao, tata", ili "Ne ići". Mnogi roditelji dece kao što je David kažu da njihova deca s jedne reči gotovo smesta pređu na celovite rečenice.
S pet godina David je počeo pokazivati interes za jezik kao sastav. Deca obično pokazuju određenu sposobnost razmišljanja o jeziku kao o predmetu, umesto da se njime jednostavno služe, već u uzrastu od dve godine. Međutim, oblik koji poprima takva svesnost obično je nerazvijen. Naprimer, ako nešto kažu neispravno, odmah će se ispraviti ponavljanjem rečenice, pokazujući tako određenu svesnost gramatičkih pravila. Ali kad je David poželeo učiti druge jezike, njegova je svesnost o jeziku poprimila ozbiljniji oblik. Kad mu je bilo pet godina, zamolio je majku da mu iz biblioteke donese knjige iz francuskog, španskog i znakovnog jezika. Pohlepno je proučavao te knjige te savladao pojedine reči i znakove. Takođe je počeo izmišljati vlastite jezike (govorni i znakovni) te je pisao šifrovana slova tražeći majku da ih dešifruje (otkrio joj je ključ).
David je odmalena bio fasciniran slovima. Imao je dvadeset i jedan mesec kad je od dve pravougaone pločice oblikovao slovo X i zatim ga nazvao X. S malo više od dve i po godine, izjavio je da reč cheers (uzdravlje) počinje slovom G. Kada su mu rekli da je u krivu, izjavio je da počinje slovom J. Takođe je izjavio da reči daddy i dive (tata i roniti) počinju slovom D. Sa tri godine je obožavao igrati abecednu igru u kojoj je svaki igrač morao izmisliti reči koje počinju suglasnicima, abecednim redom. Za igranje ove igre osoba mora biti sposobna razmišljati o vezama između glasova i slova. Kada je David naučio sva slova, počeo je čitati. Deca obično počinju čitati tako što prepoznaju vizualni uzorak cele štampane reči i povezuju ga s njegovim glasovnim uzorkom koji su čuli kad bi ga izgovarali odrasli. Posle, obično temeljem izrazitih uputstava, savladaju se fonetska pravila, spajajući svako pojedino slovo s odgovarajućim glasom i uspevaju slovkati reči koje nikad pre nisu videli. David je, međutim, od samog početka čitao fonetski. U trećoj je godini prvi put pročitao reč, Argo, koju je ugledao na boci tečnog sapuna. Niko mu nikad nije pročitao tu reč pa je jedini način na koji ju je zaista mogao pročitati bio glasovno čitanje u skladu s fonetskim pravilima. Nakon što ju je pročitao, upitao je šta ona znači. Davida je tada počelo snažno privlačiti čitanje. U tu je svrhu formulisao vlastiti program, a u sprovođenju tog programa zatražio je majčinu pomoć, ali ona gotovo da mu i nije trebala. Jednog je dana pred majku doneo svoju omiljenu knjigu i zatražio je da mu je glasno čita i da tokom čitanja pokazuje prstom na reči koje čita. Dok je ona čitala i pokazivala prstom, on je pažljivo posmatrao reči. Zatim je ponovno uzeo knjigu i ovaj put je on pokazivao prstom na pročitane reči. Celu nedelju je tražio da mu se čita ista knjiga na isti način, i to po nekoliko puta na dan. Druge nedelje je ponovio isti postupak s novom knjigom. Nakon te dve nedelje, trogodišnji David je odložio zapamćene knjige na stranu i počeo uzimati jednu knjigu za drugom, čitajući svaku od njih glasno pred svojom majkom. Kad ne bi znao neku reč, čitao bi je glas po glas, a u onim retkim slučajevima u kojima ne bi uspeo, došao bi do majke i islovkao reč naglas. To je trajalo još dve nedelje. Nakon toga David je čitao u sebi, samostalno, brzo i proždrljivo. Preuranjeno i proždrljivo čitanje koje počinje pre predškolskog uzrasta jedno je od obeležja koje se najčešće primećuje kod dece koja su nadarena.
U biografijama dece genija često piše da su ona sama sebe učila čitati. Pojedini su naućnici osporavali tu tvrdnju, insistirajući na tome da ni jedno dete ne može naučiti čitati bez velike pomoći. Međutim, pomoć koju je primao David trajala je samo dve nedelje. Štaviše, nije primao nikakve fonetske instrukcije. Njegova majka je jednostavno spajala štampane reči s njihovim glasovnim uzorcima, a iz tog spajanja David je izvodio fonetska pravila. Većina dece i po nekoliko godina pre nego što nauče tečno čitati svakodnevno primaju učenje iz čitanja. Druga izrazita razlika bila je ta da Davidu dvonedeljne instrukcije nije nametnula njegova majka. Ovo je bio izraziti slučaj u kojem učenje nije inicirao učitelj, nego ga je iniciralo i energično sprovodilo sâmo dete. Deca poput Davida koja traže da ih se nauči čitati učine tako nešto zahvaljujući tome što osete da je to nešto što oni mogu učiniti s lakoćom.
Deca koja ne nauče čitati sve dok to ne moraju učiniti u školi, najčešće imaju utisak da će štampane črčkarije na stranici knjige biti jako teško dešifrovati. Glenn Doman, osnivač Instituta za razvoj ljudskog potencijala (Institute for the Achivement of Human Potential), dokazao je da uz upotrebu demonstrativnih kartica deca mogu naučiti rano čitati, ako se kartice počnu koristiti u vrlo ranom detinjstvu. Međutim, deca koja su naučila čitati na takav način primala su intenzivnu obuku, a deca poput Davida ne trebaju gotovo nikakvu. Čim je počeo samostalno čitati, David se više nije zadovoljavao čitanjem jedne po jedne knjige. Poput odraslih stvaralaca koji se istovremeno uključuju u nekoliko različitih projekata, David bi uronio u nekoliko različitih knjiga u isto vreme. Kada je navršio tri i po godine, u biblioteci su posebno za njega odobrili veći broj knjiga koje je mogao nositi kući, kako ga majka ne bi morala voditi u biblioteku svaki dan. Pre nego što je krenuo u vrtić, s pet godina, David je čitao knjige koje su bile na nivou šestog razreda osnovne škole. Kada je čitao beletristiku primerenu stepenu njegova razvoja, radnja se obično vrtela oko dece koja su bila znatno starija od njega. Budući da mu je bilo teško zamisliti se u avanturama dece toliko udaljene od njegove utrasne grupe, strastveno se okrenuo informativnim i stručnim knjigama. Od četvrte godine obično je progonio određenu temu po nekoliko nedelja, a ponekad i meseci.
Najviše je voleo čitati naučne knjige i biografije. Jedana od omiljenih bila mu je biografija Wilbura i Orvilla Wrigta, kojeg je pročitao upravo kad je navršio pet godina. No, nije se zadovoljio tom jednom biografijom, pa je pročitao tri različite biografije braće Wright, sve dok nije odlučio da je o njima saznao dosta. Ovakva upornost tipična je za takvu decu. Tražio je knjige o načinu delovanja vulkana, o razlikama između oluje i tornada, te o razlozima zbog kojih telo proizvodi slinu. "Gutao" je svoj atlas barem jednom dnevno, a pritom nije samo čitao reči, nego je i sledio tragove teritorijalnih granica, puteva i reka. Počeo je čitati i grafikone u atlasu. U četvrtoj godini, nakon što je u biblioteci od korica do korica pročitao nekoliko svezaka Childcraft Encyclopedia, najveća mu je želja bila da za rođendan dobije enciklopediju. Ne iznenađuje da je do sedme godine posedovao ogromno skladište informacija, što je i tipično za decu koja su rano razvila verbalne sposobnosti. Naprimer, s pet godina briljirao je u igri Zanimljive geografije, u kojoj se treba setiti naziva mesta koja počinju slovom koje je bilo zadnje u reči koju je izrekao drugi igrač. Da bi se igrala ova igra, moraju se znati imena mnogih gradova, manjih mesta, država, reka i planina, a treba znati i kako se imena pišu (ili u najmanju ruku kojim slovom počinju i završavaju). Deca koja mnogo čitaju upijaju iz knjiga mnogo znanja o svetu.
David je isto tako rano počeo pisati. Negde pre svog trećeg rođendana zamolio je da mu se pomogne napisati prvo slovo, A. Samo pola godine kasnije napisao je vlastito pismo Dedu Mrazu, samostalno pišući reči. Pomoć je zatražio jedino pri pisanju reči bring i thank (donesi i hvala) jer je shvatio da još ne zna kako treba pisati nazalne glasove. Sa četiri je godine počeo redovno pisati pisma prijateljima i članovima porodice. Takođe je počeo rešavati jednostavne ukrštenice. S pet godina pisao je pripovetke i raznorazne izveštaje o prirodi. A budući da su mu misli bile brže od rukopisa i jer je s lakoćom samostalno naučio tipkati tekst na računaru (uz pomoć priručnika koji je bio pisan za odrasle), većinu je svojih dela pisao na računaru. Njegov je rukopis ostao trajni problem tokom cele osnovne škole.
David je iskazao interes za brojeve jednako rano kao i za slova. S petnaest je meseci mogao brojati do deset. Do treće godine shvatio je da 0 znači ništa; do četvrte fascinirao ga je koncept beskonačnosti. Sa četiri je godine glatko baratao brojevima u sebi, zbrajajući ih i oduzimajući te ih razvrstavajući u parne i neparne. Često je tražio podsticaj tražeći od roditelja da mu zadaju zadatke sa zbrajanjem i oduzimanjem kako bi ih on rešavao u svojoj glavi. Mogao je mentalno zbrajati dvocifrene brojeve, ako nije bilo prenošenja dalje. Zato što je matematičke probleme obično rešavao u glavi, ispočetka je u školi imao teškoće kad bi mu učitelj naložio da zadatke ispiše na papir i koristi standardne simbole kao što su plus i minus. Pre nego što je krenuo u vrtić takođe je mogao brojiti do 100 po 2, 3, 4, 5, 10 i 20. Po njegovoj tvrdnji da se broj 97 sastoji od devet desetina i sedam jedinica jasno se videlo da razume pojam osnovne vrednosti. Izjavio je da su 4 četvrtine u dolaru jednake četirima 15-minutnim vremenskim segmentima u jednom času, i da ako se celina sastoji od četiri dela, ta četiri dela nazivaju se četvrtinama. Isto je tako primetio da ako 10 delova sačinjavaju jednu celinu, oni se nazivaju desetinama i da prema tome 100 posto mora značiti 100 delova u celini. Činilo se da David razume stvari o brojevima kojima ga nikad nisu učili, poput pojma nule ili značenja postotka. On bi jednostavno pogledao brojeve i znao odgovore. Nije iznenađujuće što neki roditelji ovakve dece počnu verovati da njihova deca imaju nadprirodne moći.
Sva su deca znatiželjna i sva postavljaju pitanja koja zabavljaju i zadivljuju odrasle, ali je Davidova intelektualna znatiželja imala još jednu žicu: upornost. Kad je želeo nešto znati, ne bi se smirio dok ne bi dobio zadovoljavajući odgovor. Naprimer, sa četrnaest meseci, kad mu je majka objasnila da je glasan zvuk koji je dopirao spolja zvuk motorne testere, insistirao je da izađe napolje kako bi je video. Dva je sata ponavljao: "Gledati testeru, testeru gledati", dok se majka konačno nije predala, stavila ga u automobil i odvezla ga da vidi testeru. S dve i po, upitao je majku na koji način funkcioniše igračka. Ostao je nezadovoljan njenim odgovorom sve dok nije napravila konstrukciju i demonstrirala način na koji radi ta igračka. Nije ga zadovoljio ni majčin odgovor na pitanje odakle dolazi vetar. Zadovoljio se tek nakon što su otišli u biblioteku, uzeli knjigu na tu temu i čitali je zajedno iznova i iznova. Davidov žar za znanjem tipičan je za svu nadarenu decu, iako ono što znaju i žele raditi zavisi od područja u kojem su nadarena. U vrlo je ranom uzrastu David počeo teoretisati o načinu na koji funkcionišu stvari. U četvrtoj je godini utvrdio postojanje mišića sfinktera, proglasio ih je "vratima" i objasnio kako oni funkcionišu i kako ih um kontroliše. Sa četiri je godine odlučio postati naučnik.
Kad bih morala doneti uopšteni zaključak o Davidu, rekla bih da je u temelju njegovog celokupnog ponašanja bila želja da svoje okruženje učini stimulativnim. To je objašnjenje za njegova uporna pitanja, smišljanje matematičkih zadataka, naučno teoretisanje i pohlepno čitanje. Roditelji ga nisu gurali u rano informisanje. Zapravo je on bio taj koji se gurao, zbog potrebe za odgovorima na svoja pitanja.
Odlomak iz knjige "Gifted Children" Prof. dr. sc. Ellen Winner